Smrt moja blži se. Jedini normalan lik u ovom filmu je Miki Rurke iako je uloga kuju tumači ekstremno negativna. On ne samo da prodaje drogu već je i pravi. Posmatrajući poslednju scenu znao sam da će otići sve u pizdu materinu. Osećam da ću i sam završiti slično, samo ne tako vatreno, iako su mi šest od sedam svetih planeta u elementu vatre. Pokušavam sebe da opravdam pišući ovaj blog, preispitujem sebe odakle mi motivacija da pišem kada niko ne komentariše, a nadam se da će posle moje smrti neko otkriti moje misli iako je jedan blog već uništen, pokušao sam da spasem neke tekstove prateći Internet arhivu. No da li su moje misli tako velike da bi neko pamtio? Shvatio sam da nije toliko bitno koliko sam pametan, već koliko sam napisao. Biti plodan je mnogo važnije za jednog umetnika nago biti talentovan.
Rodio se demonizam sumnja, negacije, razočarenja, gorčine, egoizma, gordosti, prezrenja i čak dosade. Đavo u mačijem obličju.
Нема коментара:
Постави коментар