Topionica Sala

Sanjao sam stravični san gde deca leže na pokretnoj traci a druga deca ih tope na toj istoj usijanoj traci. I mene su topili. Gledao sam okolo i video traku iznad sebe i jedno dete koje još nije počelo da se topi otimalo se i pružalo otpor. Čudio sam se odakle hrabrost tom detetu da se suprostavi svom mučitelju, ali ima li šta gore nego gledati svoje telo u bolovima kako se polako deformiše. Među mučiteljima je bila jedna žena srednjih godina koja je komandovala čitavom operacijom. Gledao sam svoje telo koje je postalo hrpa sala i rešio da pobegnem. Ne znam kako sam se kretao kada sam se pretvorio u gomilu sala, kao da kosti nisam imao. jedno od dece je krenulo da me zaustavi. Došao sam do nekakvog prozora kada me je dete sustiglo. Podigoh to dete i stavih mu vrat na ram od prozora. Vrat je počeo da se rasteže kao guma za žvakanje. KRVI NIGDE NIJE BILO. Posle dužeg natezanja uspeo sam da mu otkinem glavu, ali za čudo dete je pobeglo bez glave nazad u topionicu. Gledao sam u tom pravcu za detetom i videh dug tunel a na kraju tunela se sve crvenilo od usijane mase. Htedoh da pobegnem kroz taj prozor ali kada sam pokušao videh da se nalazim na prvom spratu dok su dole nemački vojnici iz drugog svetskog rata zapucali na mene iz mašinki. Kada sam se probudio obe ruke su mi bile utrnule i desna noga. Usta su mi bila suva i otvorena a osećao sam miris nagorele plastike. Zapravo je pepeljara bila ispred mog nosa, a tu se često nađu i komadi plastike.